Kad je ona tu

 

Kad je ona tu

snovi mi često nijesu mirni.

Sa njom krevet je uzak,

jastuk podijeljen,

tijelo napeto, srce uzbuđeno.

Više je sudova za pranje,

a manje tišine.

Noći su nam pomamne,

jutra depresivna i teška.

Njoj više prijaju: deblji pokrivači,

uključeni telefon i tv.

 

Ipak, sve je mnogo bolje

kad je ona tu.

 

 

Drugi život

 

Mrtvi pas je ustao iz groba

te večeri,

bio je veseo i razdragan.

Sreo sam nju nešto kasnije,

umrla je pred mojim očima

sa taktikom na usnama.

Prošao sam posle svega,

iste večeri, pored psa,

opet je bio mrtav,

ona nije oživjela.

Spavanje

 

Volim da se predam dubokom snu.

Odem tako od svega,

uteknem ljudima, brigama, životu.

Da sklonjen i zaštićen spavam                                       

dugo, tvrdo i tupo.

 

Po buđenju uglavnom budem spor,                                       

trom, lijen, ispunjeno prazan,                                       

zadovoljan i miran.                                       

Spavam stvarnost.

                                       

Ali ponekad užasan san

diriguje svim ostalim.

Zar opet

 

Doleće kod mene nepozvana,

uze me, svlada, osvoji.

I to u času kad sam živio

u lagodnom uvjerenju da sam

odavno prerastao sve ljubavne

trice.

Baci me na početak,

otpoče sa mnom prvu ljubav.

Vratiše mi se strahovi, sumnje,

zanosi i ludost.

Prvi uzleti i prvi ljubavni jadi.

 

Vječni sam prokletnik i početnik.  

 

Majka i ćerka

 

Vidim majku i ćerku.

Vidim ih u pozorištu.

Na prvi pogled slične ili, čak, iste.

Kad se bolje osmotri uoče se razlike.

Na majkinoj pojavi se nalazi sve ono

što će jednog dana krasiti ćerku:

šiljati nos, tanka usta,

narasle uši, grudi oklembešene,

kosa prorijeđena.

Majka nosi nemarkiranu odjeću,

jeftinu šminku, požućele zube,

višak kilograma,

disharmonični hod i izgubljeni manir.

 

Vidim majku, ženim ćerku.

 

Iza zavjese

 

Kada noću skitam                               

manje poznatim krajevima:

bilo naseljima, ulicama, trgovima,                               

bilo provincijama ili velikim gradovima,                               

uključen sam u ono što mi se nađe na putu.

                               

Posmatram kuće, stanove, balkone,                                 

maštam uloge koje se igraju u njima.                             

Mislima putujem kroz ključaonice i prozore,                                 

stavljam se u ambijente i situacije,

                                                                 

Isto činim sa nepoznatim ljudima:                                 

zavirujem ispod njihovih fasada,                                 

osluškujem im ritmove srca                                 

i koraka.

                                 

Zanimljivo je što ponekad,                                  

kad se namjesti prilika,                                  

zamišljeni susret zamijeni stvarni.                                  

I onda, kao po pravilu,                                  

odsanjane kućne atmosfere,                                  

izmaštane ljudske figure,                                  

budu mnogo složenije, toplije i sjajnije                                  

od stvarnih.                                  

 

Tako vam ja, kao i večeras, hodam                                  

u raskoraku imaginarnog i realnog.                                  

Nema mi pomoći.

 

Da se predstavim

 

Volim da pijem crno pivo, 

mnogo i često,                                        

i da dobro znojav odlažem čas tuširanja.                                        

Radujem se satima ne izlasku iz pidžame                                         

i frizuri koju udesi jastuk.                                        

Prija mi kad mi svu pažnju pokupi rečenica,                                        

misao, utakmica ili obimna zadnjica.   

Prija mi i povremeno kopanje nosa.                                        

Praktikujem da istu majicu i maramicu                                        

upotrijebim nekolika puta,                                        

da čitam stare knjige i novine,                                        

da se nosim otrcano.                                        

Uživam u distanci sa rođacima,                                        

ženama i psima,                                        

i, na kraju, uživam u svojoj koži.

 

Godišnjica mature

 

Godišnjica mature obećava mnogo,

to je rijetka prilika da se skockaš,

uvučeš stomak ispod svilene košulje,

kukove pritegneš zlatnim kaišem

i podvaljak sakriješ leptir mašnom.

 

Možeš se to veče udvarati

vječnoj patnji iz četvrtog jedan,

imaš priliku prezreti matoru razrednu

i doskočiti najvećem klipanu iz odjeljenja.

 

Kakvog li povoda da navučeš

srećnu masku,

i slažeš i sebe i druge

da nijesi prazna olupina.

 

A posle godišnjice mature

ostaju samo:

mučnina od prepijanja

i lažno obećanje skorog viđenja.

Pisanje

 

Dok pišem osjećam se grozničavo, 

uzbuđeno , bistro, krilato, moćno,                                           

samodopadljivo, važno,                                          

izabrano, punokrvno,                                           

lepršavo, snažno …

   

Ista osjećanja me ne napuštaju         

i neposredno po završetku procesa. 

Samo ih nekako uokvirim u svijest                                          

o sopstvenoj opravdanosti,                                           

dorečenosti, dubini. 

Ispunjeni i narcisoidni trenuci.

 

Nakon toga nastupi odvajanje       

od rukopisa i potpuna udaljenost                                         

i odsutnost od njega.                                         

Prolaze dani, često i mjeseci,      

ove apstinencije,

da bi onda, iznutra ili spolja     

(listanje ozbiljne literature)                                         

bio isprovociran povratak napisanom.                                   

 

Tada kreće pravo mučenje:                                          

dorađivanje, ispravljanje,                                           

brisanje, gužvanje.                                          

Navlači se ozbiljna sumnja                                          

na smisao pisanja, katkad i postojanja.                 

I ova probuđena sumnja                                          

biva različitog intenziteta,                                          

ali me više nikad ne napušta.

 

 

 

 

 

 

 

Kamen

 

Drugovao sam sa kamenom         

unazad mjesec,                                             

a nijesam ni obični,                                             

a kamoli slobodni zidar.

                                             

Upozoriše  me da je kamen:                                              

težak, hladan, tvrd i opasan,                                             

prećutaše njegovu neponovljivost,                                              

mističnost i tišinu.

                                             

Svašta su mu, kao i čovjeku,                                             

kroz vrijeme radili:                                             

rušili ga, kotrljali i drobili,                                             

izbacali iz upotrebe i mode,                                              

tamnili metaforama i simbolikom,                                             

ali ga za razliku od čovjeka

ne ubiše.