Zar opet

 

Doleće kod mene nepozvana,

uze me, svlada, osvoji.

I to u času kad sam živio

u lagodnom uvjerenju da sam

odavno prerastao sve ljubavne

trice.

Baci me na početak,

otpoče sa mnom prvu ljubav.

Vratiše mi se strahovi, sumnje,

zanosi i ludost.

Prvi uzleti i prvi ljubavni jadi.

 

Vječni sam prokletnik i početnik.  

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под poezija

Majka i ćerka

 

Vidim majku i ćerku.

Vidim ih u pozorištu.

Na prvi pogled slične ili, čak, iste.

Kad se bolje osmotri uoče se razlike.

Na majkinoj pojavi se nalazi sve ono

što će jednog dana krasiti ćerku:

šiljati nos, tanka usta,

narasle uši, grudi oklembešene,

kosa prorijeđena.

Majka nosi nemarkiranu odjeću,

jeftinu šminku, požućele zube,

višak kilograma,

disharmonični hod i izgubljeni manir.

 

Vidim majku, ženim ćerku.

 

Оставите коментар

Објављено под poezija

Iza zavjese

 

Kada noću skitam                               

manje poznatim krajevima:

bilo naseljima, ulicama, trgovima,                               

bilo provincijama ili velikim gradovima,                               

uključen sam u ono što mi se nađe na putu.

                               

Posmatram kuće, stanove, balkone,                                 

maštam uloge koje se igraju u njima.                             

Mislima putujem kroz ključaonice i prozore,                                 

stavljam se u ambijente i situacije,

                                                                 

Isto činim sa nepoznatim ljudima:                                 

zavirujem ispod njihovih fasada,                                 

osluškujem im ritmove srca                                 

i koraka.

                                 

Zanimljivo je što ponekad,                                  

kad se namjesti prilika,                                  

zamišljeni susret zamijeni stvarni.                                  

I onda, kao po pravilu,                                  

odsanjane kućne atmosfere,                                  

izmaštane ljudske figure,                                  

budu mnogo složenije, toplije i sjajnije                                  

od stvarnih.                                  

 

Tako vam ja, kao i večeras, hodam                                  

u raskoraku imaginarnog i realnog.                                  

Nema mi pomoći.

 

Оставите коментар

Објављено под poezija

Da se predstavim

 

Volim da pijem crno pivo, 

mnogo i često,                                        

i da dobro znojav odlažem čas tuširanja.                                        

Radujem se satima ne izlasku iz pidžame                                         

i frizuri koju udesi jastuk.                                        

Prija mi kad mi svu pažnju pokupi rečenica,                                        

misao, utakmica ili obimna zadnjica.   

Prija mi i povremeno kopanje nosa.                                        

Praktikujem da istu majicu i maramicu                                        

upotrijebim nekolika puta,                                        

da čitam stare knjige i novine,                                        

da se nosim otrcano.                                        

Uživam u distanci sa rođacima,                                        

ženama i psima,                                        

i, na kraju, uživam u svojoj koži.

 

Оставите коментар

Објављено под poezija

Godišnjica mature

 

Godišnjica mature obećava mnogo,

to je rijetka prilika da se skockaš,

uvučeš stomak ispod svilene košulje,

kukove pritegneš zlatnim kaišem

i podvaljak sakriješ leptir mašnom.

 

Možeš se to veče udvarati

vječnoj patnji iz četvrtog jedan,

imaš priliku prezreti matoru razrednu

i doskočiti najvećem klipanu iz odjeljenja.

 

Kakvog li povoda da navučeš

srećnu masku,

i slažeš i sebe i druge

da nijesi prazna olupina.

 

A posle godišnjice mature

ostaju samo:

mučnina od prepijanja

i lažno obećanje skorog viđenja.

Оставите коментар

Објављено под poezija

Pisanje

 

Dok pišem osjećam se grozničavo, 

uzbuđeno , bistro, krilato, moćno,                                           

samodopadljivo, važno,                                          

izabrano, punokrvno,                                           

lepršavo, snažno …

   

Ista osjećanja me ne napuštaju         

i neposredno po završetku procesa. 

Samo ih nekako uokvirim u svijest                                          

o sopstvenoj opravdanosti,                                           

dorečenosti, dubini. 

Ispunjeni i narcisoidni trenuci.

 

Nakon toga nastupi odvajanje       

od rukopisa i potpuna udaljenost                                         

i odsutnost od njega.                                         

Prolaze dani, često i mjeseci,      

ove apstinencije,

da bi onda, iznutra ili spolja     

(listanje ozbiljne literature)                                         

bio isprovociran povratak napisanom.                                   

 

Tada kreće pravo mučenje:                                          

dorađivanje, ispravljanje,                                           

brisanje, gužvanje.                                          

Navlači se ozbiljna sumnja                                          

na smisao pisanja, katkad i postojanja.                 

I ova probuđena sumnja                                          

biva različitog intenziteta,                                          

ali me više nikad ne napušta.

 

 

 

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под poezija

Kamen

 

Drugovao sam sa kamenom         

unazad mjesec,                                             

a nijesam ni obični,                                             

a kamoli slobodni zidar.

                                             

Upozoriše  me da je kamen:                                              

težak, hladan, tvrd i opasan,                                             

prećutaše njegovu neponovljivost,                                              

mističnost i tišinu.

                                             

Svašta su mu, kao i čovjeku,                                             

kroz vrijeme radili:                                             

rušili ga, kotrljali i drobili,                                             

izbacali iz upotrebe i mode,                                              

tamnili metaforama i simbolikom,                                             

ali ga za razliku od čovjeka

ne ubiše.

Оставите коментар

Објављено под poezija

Stavljam tačku

 

Ni slova više nećeš dobiti,                                                   

piskarao sam godinama jedino o tebi                   

i potrošio sve što se imalo reći.

                                                   

Kad se osvrnem,                                         

bilo je tu svega: nespretnih krojeva,

sramotne patetike,                                                   

naivnih redova unesrećenih rimom…

 

Ali iz takve poezije,                                                 

osim ne talenta, ubijeđen sam,   

prskalo je još nešto.                  

Curila je na sve strane ljubav,

čista i teška ko suza,                  

strašna i mila do zadnjeg daha.

                                                   

Toliko od mene, inspiracijo moja,                                                    

stavljam tačku.

2 коментара

Објављено под poezija

Putovanje

 

Dosadnog li puta sa ženom 

koju ne voliš.

Brojiš  sekunde u sebi,                                            

sabiraš korake i pločnike, 

računaš im usklađenost i simetriju.

     

Vrzmaš po glavi tešku melodiju,                                            

osvrćeš se na prolaznike                                   

i marke automobila.                                            

Primjećuješ napuderisane izloge,                                            

registruješ i najmanje šumove.

           

Brineš o prečicama i skretnicama,             

udubljuješ se u besmislene grafite                                             

i reklame,

mami te neonska rasvjeta.

                                             

Opterećen si svim onim                                            

čim  sretan nimalo nijesi.

Zato dušo, nastavi sama.

Оставите коментар

Објављено под poezija

Opet je otišla

 

I ovoga puta ode,

ponese sa sobom popriličan tovar.              

Nađoše se u prtljagu haljine svih dezena, 

debele knjige iz prava,                       

zauzeše u istom mjesta i nesređena i lijepa glava,                                        

ugojeni ego, ženske tričarije i igrarije.

                                        

Šta zaboravi da ponese?            

Zaboravi njega i sve ono što ide sa njim:                                        

brutalnu iskrenost, melanholiju, ljubav

                                        

Šta mu ostavi?   

Ostavi mu dvije zavađene sestre:                                        

nadu i patnju,                                        

što nastaše od jedne mati – opsjene.

 

Оставите коментар

Објављено под poezija